Zadnjih decenija život se rapidno promenio, a u sklopu njega i naše potrebe. Često pročitamo ili čujemo vest kako je naš grad jedan od najzagađenijih na Svetu. Kod nekog to izazove bes, a kod velikog broja ljudi i strah, šta udišemo i zašto sve to tako mora biti? Posebno je dominantan osećaj kod većine ljudi da se sve ubrzava, da je sve više stresa, a sve manje komfora i trenutaka za opušteniju varijantu života. Sve su veće potrebe za prostorom koji bi nam omogućio da se regenerišemo i odmorimo od gradske vreve, ali i obaveza. Danas, kada prisustvujemo sve većem širenju gradova, a gradske sredine se popunjavaju velikim brojem stambenih jedinica, zelenila je sve manje, parkovske površine dobijaju sve manje prostora, samim tim buka i gužve, postaju nesnosne i velike, pa su naše potrebe za zelenilom, tišinom i većim sopstvenim prostorom, sve veće. Svaki pojedinac se s tim potrebama suočava na svoj način. Pojedinci čestim putovanjima i izletima u prirodu, pokušavaju nadomestiti te nedostatke, dok oni imućniji i kreativniji, posebno ukoliko imaju prostor, pokušavaju sebi stvoriti prirodni ugođaj i svoj prostor pretvoriti u prave male zelene oaze mira. Uređenje zelenih površina danas poprima veliki zamah.
Gradovi koji imaju velike probleme sa zagađenjem, pokušavaju probuditi ekološku svest kod građana i na taj način ih navesti da svuda gde je to moguće zasade neko drvo, dok gotovo svi gradovi, posebno u razvijenim državama, imaju prave male revolucije u ozelenjavanju i pokrete koji se zalažu za zaštiti životne sredine. Često bismo se oduševili kada bi u nekoj zagušljivoj sredini, gde je dominantno sivilo i beton, naišli na prozor ili terasicu, na kojoj je neko napravio pravu malu botaničku baštu, dok s druge strane doživimo razočarenje kada u nekim gradskim sredinama, kod pojedinaca koji imaju velika dvorista, naiđemo na neuređene i zapuštene prostore. S druge strane, na putovanjima, posebno onim letnjim, mediteranskim, sretali smo se sa bajkovitim vilama pored mora i maštali da deo te atmosfere prenesemo i ponesemo sa sobom. Dvoriste, prepuno raznolikog mediteranskog drveća, voća, terase okićene procvalim mediteranskim cvetovima i radosno buđenje proleća sa šoljom kafe ili čaja u ugođaju tišine, a opet ne toliko daleko od centra grada. Retko ko, ko radi veći deo dana, nije poželeo da posle svega uđe u tako oplemenjen prostor i zaboravi na naporan radni dan i udalji se na trenutak od svega. U mnogim razvijenim zemljama, gradske vlasti daju poticaj građanima na oplemenjivanju svojih površina.
Posebno je to dominantno u zemljama Skandinavije, Nemačkoj ili Austriji, Holandiji i sl.. Kod nas na žalost ekološka svest je na još uvek prilično niskom nivou. Stiče se utisak da svi zapravo žele da urade to, da ozelene gradove, ali u praksi, daleko je više onih koji štete i koji u svakoj preostaloj zelenoj površini, vide parcelu na kojoj bi trebalo sagraditi desetine kvadrata i još više Sunce i prirodu udaljiti od grada. Možda dok ulicama naših gradova koračamo mladi i puni života, kada su nam misli na nekim drugim stvarima, ali kada počnemo da se srećemo sa ozbiljnijim godinama, kada naša radna sposobnost postaje manja, poželimo taj zeleni ugao u kojem bi mogli prelistati albume svoje mladosti i sakriti svoje misli i doživeti Sunce i život oko sebe. Zapravo, onaj pravi osećaj te bitnosti, najdominantniji je kada se izadje iz grada i kada se pogled prolije ka širinama zelenih polja i shvati se koliko je ta lepota zelenila i prirode nenadoiknadiva i koliko se za nju vredi boriti i u nju uložiti.